On to nije znao.

Ne znam šta se tada desilo s njim, da li je možda pokušao opet sa bivšom da uspostavi kontakt ili ne znam stvarno šta. Posle ta famozna četiri dana, videli smo se. Opet u onom istom parku iz kojeg nismo izbili.
Bila sam jako ljuta, nervozna, besna, pokušavao je da me smiri, da opravda situaciju, izmišljao je neke razloge koji nisu bili dovoljno argumentovani. Bila sam toliko sigurna u sebe da me je lagao. Okrenula sam se i otišla. Zaplakao je, molio me da ga ne ostavim i ne odem od njega. Poljubila sam ga, ali ne u znak pomirenja, već onako da me zapamti, poslednji put. Tek je posle određenog perioda shvatio šta je imao. Možda nisam bila prva koja sam ga volela, ali sam bila prva koja ga je toliko volela, poštovala i koja mu je mnogo verovala. I nisam mu ja tražila da me voli toliko koliko sam ja njega, nisam tražila da mi skida zvezde s neba, niti da me vodi na večere; tražila sam samo da mi veruje, da me ceni i poštuje i da me se seti i u tim teškim trenucima kada 'nije mogao' da mi se javi. Eto, on to nije znao.